Svet u meni i oko mene

Svet, jedna cudesna stvar. On je ispunjen zivotom, radoscu, smehom, ljubavlju, ali istovremeno cari mu daju suze, patnju, bol. Svet cini sve ono oko nas I u nama. Napolju ga obasjava Sunce, a unutra ljubav. Napolju ga obasjavaju ljudi nama dragi, cine nas srecnima, a unutra samo jedna osoba. Ta dva sveta su povezana zlatnim ne raskidivim nitima I nikad se ne prekidaju. Uvek jednako karacaju kraj zivota zajedno sa nama.

                Mozda ponekad gresim, zatvorim se u sobu I razmisljam. Stvaram svet bez bola, bez ljubavi, jer je tako lakes, stvaram onaj svet reziran po meni, po mojim osecanjima. Onda se trgnem I kazem, ,,Stefane, izadji napolje``, jeste da tamo nije lepse I bolje, tamo su me povredili I slomili, ali to je realan svet, bez maste I umisljanja. Prvo cega se plasim jeste ljubavi. Kad izadjem napolje, nadjem novu ljubav, novu srecu, onda me povrede, onda mi slome krila I ja se vise ne smejem. Onda se bojim srece. Ona je lepa, carobna, ispunjava zivot, ali kako kazu ,,Sve sto je lepo ima kraj.``Tako I moja sreca, stvori se, baci mu osmeh na lice I radost u srce, a onda nestane. Ne znam zasto, ne razumem okrutnost ovog zivota, ovu prazninu. Zasto svet u meni mora da bude toliko lep, a ovaj napolju toliko grozan. Ponekad pozelim da stvorim masinu pomocu koje cu moci da realizujem svoja osecanja, jer ja volim. Osecam da sam negde u dubini duse zaista srecan I ispunjen. Ali sve se prekine kad postanem svestan da gledam u racunar I onda carolija nestane. Oci mi se napune suzama, a srce zatrpa, jer ti vise nisi tu. A bio si moj svet, moja sreca unutrasnja I spoljasnja, moja tuga, mora radost, bio si sve. Onda shvatam da ovaj svet ne vazi, makar ja zelim da bude tako. I vratim se tamo gde si ti, gde te volim I gde me ti mene volis, gde smo srecni zajedno, negde na pustom ostrvu, bez zlih ljudi, ljubavi koja potrvrdjuje I srece koja nestaje kao kroz maglu dok ja gledam u nedogled, gledam I skrivam se u svom svetu.

                Smej se, jer smeh je to sto ti treba, voli, jer ljubav je najlepsa, ali I placi, kao sto ja sad placem. Pustam jednu suzu za zaboravljenu ljubav, jednu za izgubljenu srecu I poslednju pustam za tebe, za promaseni svet I za ono sto smo stvorili, imali I izgubili. Ta suza je poslednja I nema ih vise, onda ulogu dobija smeh I tako je predstava zavrsena, jer ipak po meni price uvek treba da imaju srecan kraj.