Mnogo puta u zivotu zastanem i u tom trenutku me muce mnoga pitanja

Mnogo puta u zivotu zastanem I u tom trenutku  me muce mnoga pitanja.Radio sam to I dok sam bio mladji,ali sada kako se priblizava kraj osmog razreda,to mi se desava cesce.Zavrsavam osmi razred za nekoliko meseci I moje najvece pitanje je sta cu dalje?Kojim putem da krenem?

    Najteze mi je odgovoriti na sva ta pitanja,a da ne pogresim.Od zivota puno ocekujes,a zivot ti obecava malo.Cesto se pitam sta ce biti sa mnom kada  odrastem. To je odluka koju sam moram da donesem  I da dobro razmislim kojim putem da nastavim dalje,da koracam kroz svet djackog doba.Znam da to nije jednostavna odluka,jer od nje zavisi moja buducnost, moj zivot.Ja u masti svoje buducnosti zamisljam  sebe kao coveka koji ce imati svoj dom,svoju porodicu,cija ce buducnost biti spontana I puna zivota. Dok sad jos zavisim od roditelja I okoline koja me okruzuje.Ja sam jos uvek u nedoumici kuda da krenem.Imam neke opcije u glavi.Kao mali zeleo sam da postanem  veliki dizajner .Ali to je sve velika masta. Jas am razmisljao nocima I danima I dosao sam do zakljucka da mi je najbolje da nastavim dalje u medicinsku skolu.To sam izabrao  jer cu upoznati nove prijatelje,a I bicu tamo gde volim.Ovo jos uvek nije konacna odluka,ali je najverovatnija.

   Svesan sam toga da stojim na jednoj raskrsnici I da moram da se odlucim kojim cu putem da krenem,jer od te odluke zavisi moja buducnost I moj zivot.Ja sam doneo svoju odluku  I nadam se da nisam pogresio.Sa svojih petnaest godina  doziveo sam  svakakve stvari,lepe I ruzne,zato vas molim da razumete petnaesto-godisnjaka I da nas podrzite kada budemo sa ponosom,ali I sa suzama u ocima rekli:,,ZBOGOM MOJIH PETNAEST GODINA``.

Snovi i stvarnost

Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…
Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.

Koje su prave vrednosti I merila coveka

Covek je drustveno bice koje se sa svim svojim vrlinama I manama prilagodjava okruzenju na najbolji nacin I onako kako najbolje ume. Prave vrednosti I merila coveka ogledaju se u njegovim osecanjima, zeljama, ambicijama, zapazanjima.

                Kada sretnemo osobu sa dobrim  osecanjima shvatimo da je to pitoma dusa I posten covek koji bi I recima podigao kamen I u kamenu bi probudio srce. Covek sa pravim vrednostima je kao cvet koji procveta I koji nikada ne precveta. On se ponasa kao ptica koja ce svakog momenta odleteti u neke nepoznate predele u istrazivanje neceg novog, a ipak tako zeljeno ocekivanog I tako poznatog. On zivi da istrazuje neka nova poznanstva nova pravai I iskrena prijateljstva bez kojih nije naucio da zivi I I bez kojih bi njegov zivot postao besmislen nesrecan kao blato, jad, cemer. Kao dolina trna I kamenja u kojoj nema nista I u kojoj bespomocno luta od nemila do nedraga. Vrednosti coveka ogledaju se jos I u tolerantnosti, covecnosti, istinitosti, poverenju, pouzdanosti…Odnos sa pravim I iskrenim osobama treba se zasnivati na uzajamnom poverenju I postovanju, a ne na lazima I varkama. Zivot je u sustini lep, a kategoriju lepog cini covek sa verom, voljom, pravom zeljom I ambicijom da rusi ono sto ne valja, a da neguje ono sto je dobro, plemenito, humano, lepo I korisno I u njemu I u drugima. Ljudi moraju biti usmereni jedni na druge, pomagati jedni drugima u teskim trenucima, biti humani, pruziti ruku spasa, medjusobno deliti I dobro I zlo jer se samo na taj nacin pokazuju ljudi sa pravim vrednostima I merilima.

                Upoznavsi osobu sa pravim merilima I vrednostima treba prihvatiti, postovati I uzajamno uvazavati, jer takve osobe je tesko naci, ali kada se upoznaju tada se upozna I sustina svog postojanja I svoje maste.

Svet u meni i oko mene

Svet, jedna cudesna stvar. On je ispunjen zivotom, radoscu, smehom, ljubavlju, ali istovremeno cari mu daju suze, patnju, bol. Svet cini sve ono oko nas I u nama. Napolju ga obasjava Sunce, a unutra ljubav. Napolju ga obasjavaju ljudi nama dragi, cine nas srecnima, a unutra samo jedna osoba. Ta dva sveta su povezana zlatnim ne raskidivim nitima I nikad se ne prekidaju. Uvek jednako karacaju kraj zivota zajedno sa nama.

                Mozda ponekad gresim, zatvorim se u sobu I razmisljam. Stvaram svet bez bola, bez ljubavi, jer je tako lakes, stvaram onaj svet reziran po meni, po mojim osecanjima. Onda se trgnem I kazem, ,,Stefane, izadji napolje``, jeste da tamo nije lepse I bolje, tamo su me povredili I slomili, ali to je realan svet, bez maste I umisljanja. Prvo cega se plasim jeste ljubavi. Kad izadjem napolje, nadjem novu ljubav, novu srecu, onda me povrede, onda mi slome krila I ja se vise ne smejem. Onda se bojim srece. Ona je lepa, carobna, ispunjava zivot, ali kako kazu ,,Sve sto je lepo ima kraj.``Tako I moja sreca, stvori se, baci mu osmeh na lice I radost u srce, a onda nestane. Ne znam zasto, ne razumem okrutnost ovog zivota, ovu prazninu. Zasto svet u meni mora da bude toliko lep, a ovaj napolju toliko grozan. Ponekad pozelim da stvorim masinu pomocu koje cu moci da realizujem svoja osecanja, jer ja volim. Osecam da sam negde u dubini duse zaista srecan I ispunjen. Ali sve se prekine kad postanem svestan da gledam u racunar I onda carolija nestane. Oci mi se napune suzama, a srce zatrpa, jer ti vise nisi tu. A bio si moj svet, moja sreca unutrasnja I spoljasnja, moja tuga, mora radost, bio si sve. Onda shvatam da ovaj svet ne vazi, makar ja zelim da bude tako. I vratim se tamo gde si ti, gde te volim I gde me ti mene volis, gde smo srecni zajedno, negde na pustom ostrvu, bez zlih ljudi, ljubavi koja potrvrdjuje I srece koja nestaje kao kroz maglu dok ja gledam u nedogled, gledam I skrivam se u svom svetu.

                Smej se, jer smeh je to sto ti treba, voli, jer ljubav je najlepsa, ali I placi, kao sto ja sad placem. Pustam jednu suzu za zaboravljenu ljubav, jednu za izgubljenu srecu I poslednju pustam za tebe, za promaseni svet I za ono sto smo stvorili, imali I izgubili. Ta suza je poslednja I nema ih vise, onda ulogu dobija smeh I tako je predstava zavrsena, jer ipak po meni price uvek treba da imaju srecan kraj.

Dobrodosli (procitati obavezno)

Ovaj blog je napravljen sa ciljem da pomogne svima onima koji ne znaju, ne mogu da sastavljaju teme iz srpskog jezika ili za to nemaju vreme, bilo da je u pitanju pismeni ili domaci zadatak iz srpskog jezika. Takodje pored tema tu su i lektire za one koje nisu procitali ili nisu imali vremena da ih procitaju. :D

Sve teme na ovom blogu su za nivo srednjih skola!!!!!

Vazno: Ako dodje do pojavljivanja istih tema u jednom razredu sam pojedinac preuzima potpunu odgovornost.